Tri i po potporna zida na Koridoru 10 koje je progutala zemlja. Pola meseca uštede od smanjenih penzija. Poslednji predsednički izbori. Svaka od ovih stvari košta oko 10,8 miliona evra. Puno ili malo? Šta biste vi uradili s tim novcem?
Ovoliko su sve kompanije u Srbiji prošle godine uložile u društvo kroz korporativnu društvenu odgovornost (CSR). Mada smo mi za dobročinstvo znali i ranije, međunarodne kompanije su nakon 2000. donele nove poslovne prakse, među njima i CSR. To ide otprilike ovako: kompanija posluje u određenoj zajednici, iz nje crpe vrednost (profit, znanje, prirodne resurse, ljudski potencijal), pa je red da nešto vrati, obično tako što će podržati humanitarni projekat, omogućiti odlazak talenata na takmičenje ili pomoći nečije lečenje. Reši se pojedinačni problem, PR službe ovo lepo upakuju, publika klimne glavom i svi su pobednici.
Dug zajednici bio je, međutim, tema i pre dvestotinak godina, tokom industrijske revolucije. Odgovorno, zakonito poslovanje dostignuće je ostvareno krajem 19. veka na Zapadu. Džon H. Paterson, osnivač NCR-a, i drugi napredni industrijalci tog doba razmišljali su o dobrobiti zaposlenih ne bi li povećali produktivnost. Zato su počeli da primenjuju standarde bezbednosti na radu kakve poznajemo i danas, a radnici su imali pravo na zdravstvenu zaštitu, plaćeni odmor i dividende. Išlo se zato i izvan fabričkog kruga, da bi se gradio ugled. Gde bi, uostalom, stolovala rektorka Univerziteta u Beogradu da Miša Anastasijević, velikan dunavske parobrodske plovidbe, nije ostavio „svome otečestvu” zgradu u kojoj je sada Rektorat.
U Srbiji danas, uprkos naplati PDV-a na svaku donaciju, postoje kompanije koje primenjuju novi model davanja, značajno drukčiji od dosadašnjeg vraćanja duga. To investiranje je promišljeno, dugoročno i iz korena menja pristup važnim temama u našem društvu.
Ako ste, recimo, mlada osoba u našoj zemlji, verovatno ste završili fakultet ili školu, živite s roditeljima, planirate da napustite Srbiju, nemate posao. Šta se radi u toj situaciji? Deo odgovora je „Podrška mladima” Coca-Cola sistema. Kroz ovaj program za nezaposlene i još tri zaokružene celine namenjene studentima, stažistima i budućim menadžerima prođe više hiljada mladih godišnje, smanjujući jaz između sistema obrazovanja i biznisa. Iako sama čini skoro 1% našeg BDP-a, kompanija strateški ulaže u razvoj mladih, podržva ih u oblikovanju poslovnog identiteta i profesionalnom rastu i tako ulaže u budućnost društva u kome posluje.
Pre samo pet godina, klinci su na informatici učili kako da se dial-upom povežu na Internet. Ali, znate nekog šestaka, pitajte ga šta danas uči. „Scratch”, „Python” i roboti sigurno su među odgovorima, a to nije slučajno: na inicijativu Microsofta, Fondacije Petlja, „Digitalne Srbije” i drugih, informatika je od prošle školske godine obavezna u petom razredu, dok se u šestom uči po novom programu. Microsoftova strategija omogućila je da obuku za algoritamsku pismenost prođu praktično svi nastavnici informatike u zemlji, njih 1.200. Na taj način, IT, kao strateška izvozna grana naše privrede, prestaje da bude pitanje pojedinačnih genijalaca jer se njegovom strelovitom razvoju daje zamah za narednu deceniju ili dve.
Konačno, ko zna gde bi završilo tri i po miliona limenki sa preko 120 festivala da ih beogradska fabrika Ball kroz svoju Recan fondaciju nije prikupila, reciklirala i pomogla da bar dva miliona ljudi razume značaj reciklaže.
Ove kompanije, zajedno s nekolicinom drugih, razumele su da brza izgradnja reputacije i PR kroz humanitarne aktivnosti daju slabe rezultate; da pomenutih 10,8 miliona evra nije dovoljno ni da se zakrpe male rupe u infrastrukturi, zdravstvu ili obrazovanju, a kamoli da se problemi trajno reše jer je to zadatak države; da poenta više nije u oduživanju zajednici, nego u strateškom ulaganju u bolju Srbiju.
Zato one u društvo ulažu tako da se ti milioni vrate stostruko, kroz novu generaciju koja sasvim sigurno neće dati da se zemlja uruši. Ni figurativno, a bogami ni doslovno.
Darko SOKOVIĆ
Izvršni partner za strategiju i razvoj, „Propulsion”