Gledam pre neku noć poslednju epizodu serije „Jutro će promeniti sve”. Bude mi teško
cele te večeri. Nenametljivo, a epsko delo za našu televiziju, za našu generaciju. To kako
su se Vlada Tagić i Goran Stanković zagledali u sebe, stavili na sto srce, dušu,
najiskrenije emocije i najdublje strahove, a zatim ih uz tim genijalnih kreativaca
pretvorili u zlatno obeležje jedne generacije kroz nikad neviđeni format na srpskoj
televiziji, nije samo kreativni uspeh. Pogodilo me to dublje, valjda što sam i sâm
tridesettrogodišnjak, valjda što sam i sâm reditelj koji je imao čast da sa Goranom
studira i na njega se ugleda.
Jer je ova serija zasigurno i oda jedinom onom što je današnjim tridesetogodišnjacima
sigurno: ništa nije sigurno i promena je jedina izvesna, a čvrsti, neokrnjivi temelji
postoje možda samo „nekada davno” i „negde daleko”.
Za razliku od jedine konstante u ovoj seriji i uopšte u svetu milenijalaca, fluidnosti, u
korporativnom Beogradu sve je predvidivo, jedna stvar posebno. Ko nije bio na
novogodišnjem koktelu „za saradnike, prijatelje i verne klijente”, na kompanijskom
druženju „da proslavimo uspehe” ili na dodeli nagrada „za izuzetnost”, ko u proteklih
dvadesetak dana nije nazdravio šampanjcem i posuo se zlatnom prašinom u
svečanoj toaleti u luksuznom hotelu, kao da korporaciju nije ni video.
Osim šljokica i uobičajenih ljubaznosti, uvukao se u razgovore poslovnog sveta jedan
zamagljeni pogled na budućnost, neki crv sumnje u izvesnost, nedefinisani osećaj u
stomaku da stvari nastavljaju da se menjaju, a da ih mi najbolje ni ne razumemo. Mnogi
– ako ne i svi – uobičajeno su se žalili su na tešku godinu. Mlohavo tržište, veliki nameti,
slaba naplata, i, možda najprisutnije od svega – velika fluktuacija zaposlenih, sizifovska
poteškoća da se dobri kandidati nađu i prava golgota da se odlični zaposleni zadrže.
Zaposleni ni ne kriju šta od poslodavaca žele: četiri petine aktivno traži
drugi posao. (Iz pozicije tridesettrogodišnjeg poslodavca koji zapošljava svoju
generaciju, ja uvek računam da je moja osnovna odgovornost da pomognem
zaposlenima da uspeju u karijeri. Pa makar to bilo i negde drugde – radujem se svačijem
uspehu.) A kad ga nađu, hteli bi stabilnost i izvrsne međuljudske odnose. Ali najviše
cene fleksibilno radno vreme. Uz plaćene privatne zdravstvene preglede i platu iznad
80.000, ako može. A onda ih opet 80% razmišlja da posao promeni! I tako ukrug. Što
reče glavni urednik Srbije: „Pa šta, bre, više hoćete?!”
Od glavnog smo naučili da sami postavimo drsko pitanje, a onda da još
drskije odgovorimo. Evo: hoćemo, „bre”, da poslodavci postanu bolji!
Hoćemo da se vrednosti koje cenimo u životu preliju i na posao. Jer je formula „po 8 sati
rada, odmora i sna” doslovno preistorijska, pa čak i ona „work-life balance”. Sada
govorimo o integraciji života i posla, o jednom, jedinstvenom životu koji u velikoj meri
uključuje posao, ali se zasniva na fluidnosti, slobodi, kreativnosti. Morate, „bre”, ponovo
da osmislite temelj odgovornosti prema svojim ljudima!
Ko to kapira? Retki. Goran Stanković i Vlada Tagić sigurno. Ali i za neke iz biznisa
sigurno znam. Evo, recimo, Olga Svoboda i njena „GI Grupa”, najbolji poslodavac ove
godine među malim i srednjim preduzećima. Ili „Manpower”, najveća firma u zemlji u
svom sektoru koju vodi moja generacija, Aleksandar Hangimana. Ili njihov kolega iz
branše, Dušan Basalo, partner u „Atriji” i spirtus movens mentorskog programa Srpske
asocijacije menadžera. A koji je to sektor? Pa ljudski resursi, naravno! Znaju ljudi gde da
gledaju i šta da menjaju jer su u svom poslu najbolji, i to sve pre nego što se i mi ostali
osvestimo.
Hoćemo, „bre”, posao koji nije zlatni kavez, nego odskočna daska. I nije nam problem da
se kućimo dok se krećemo, da dom gradimo na tlu koje se pomera, da želimo da zlatni
standard naše generacije bude poslodavac koji nas razume kao što nas je
razumelo „Jutro”. A možda i ne želimo. I to nam je sve ok. Takav nam odnos prema
zaposlenima treba odmah, da bi 2019. bila zlatna godina, naša godina, godina promena.
Darko SOKOVIĆ
Izvršni partner za strategiju i razvoj, „Propulsion”