Šetam pre neko veče Banjalukom, malo iza devet sati, duva ledeni vetar s Vrbasa, nigde žive duše! U haustoru odmah kod Trga Krajine tiho ide Pink Flojd:
„The grass was greener
The light was brighter
The taste was sweeter
The nights of wonder”
Grupica klinaca se greje i sluša muziku na telefonu.
Kroz glavu mi prođe intervju od pre neki dan, gde razbarušeni reditelj, kanski pobednik i aktivista za srpsku stvar hvali glavnoga u manjem bh. entitetu kako je „od selendre Banjaluke on napravio grad, gde se mogu pobrojati svi simptomi evropskog centra”. Cinično se zapitam je li jedno od ovo četvoro klinaca iskovalo ozbiljan plan da te „simptome” ipak zauvek potraži u nerazblaženoj verziji negde po Evropi, kao što to govori sumorna statistika u Bosni i Hercegovini, ili pak bar njih troje nikad nije putovalo nigde, pa čak ni po regionu?
Krenem da to uobličim u zajedljivi status za društvene mreže, ali brzo odustanem, jer mi pažnju privuče nešto drugo – mobilni internet mi normalno radi, a nisam ni trepnuo kad sam se, kao što bih to i u Srbiji učinio, mašio se za Fejsbuk da malo pametujem. Znam da Banjaluka nije bog zna kakvo inostranstvo u odnosu na Beograd, no doskora je moj račun za telefon govorio drukčije: 300 dinara kratak razgovor, 3000 dinara pola sata na Jutjubu, pa da vidimo je li inostranstvo ili nije! Ali, činjenica da već nekoliko meseci po celoj BiH i Crnoj Gori (ali i širom Kosova, što je posebna priča) koristim mobilni telefon bez posebnog razmišljanja, isto kao i kod kuće, u ovom slučaju zahvaljujući Telekomu Srbija i članicama njegove grupacije, odjednom mi pruži delić perspektive koja je toliko normalna i uobičajena za mlade Evropljane: mobilni bez rominga, putovanje, studiranje ili posao bez granica, avion po ceni tri „big mek” obroka, osećaj slobode koji se sastoji od „poznatog” i „istog tog, samo malo drukčijeg”.
To kod nas ide malo teže.
Između Beograda i Podgorice ima oko 450 kilometara, ali se putuje bar osam sati autom, a avionska karta za Tiranu ili Sarajevo košta kao minimlana zarada u Srbiji. BiH i Kosovo, pak, imaju najstroži vizni režim u Evropi, dok između Crne Gore i BiH, recimo, na glavnom graničnom prelazu, ne postoji asfalt već godinama, u dužini od nekoliko kilometara. Pri tome su privrede regiona jedne drugima najveći partneri, sve učestvuju u sporazumu CEFTA i bez obzira na slobodu kretanja robe, ljudi se sporo i teško kreću. I nije samo saobraćajna infrastruktura problem; cene regionalnog rominga su kao bilo gde u svetu, a inicijativa za ukidanje rominga u regionu ugasila se tiho kako je i započeta. Iako govorimo istim ili sličnim jezicima, mobilnost na tržištu rada ravna je nuli. Procedura za radnu i boravišnu dozvolu koju u Srbiji prolazi svaki menadžer iz inostranstva (uključujući tu i sve zemlje regiona), duga je, ponižavajuća i neizvesna. Zato i nije čudno da četiri petine stanovnika Zapadnog Balkana nema nikakvu želju da razmotri život ili rad u nekoj od susednih ekonomija, a da više od 60% njih u poslednjih godinu dana nije putovalo u regionu.
Ukupan BDP svih privreda Zapadnog Balkana je manji od sto milijardi evra, kao jedne Slovačke, a imamo 12 miliona stanovnika više od te male zemlje.
Ne bih smeo da nazovem bilo koji prostor „selendrom”, poput nagrađivanog reditelja, ali nam fali, dakle, infrastruktura za uspeh. I u stvarnom životu i u glavi.
U situaciji gde smo godinama daleko od povezanosti koja u Evropi postoji evo već pune tri decenije, snaga regionalnih kompanija i njihovo delovanje mogu pomoći da neke korake pređemo brže. Tu padaju u vodu definicije društvenoodgovornog poslovanja kakve znamo iz sveta, tu niti jedan priručnik ne može pomoći. Jednostavno, prirodna težnja slobodnog tržišta da ruši barijere među ljudima, prirvredama i državama u našem balkanskom izdanju ima poseban značaj i uticaj. Zato nije samo Telekom Srbija bolje povezao region nego što su to učinile države i vlade, tu je i United grupa sa svojom mrežom vaj-faj tačaka širom regiona „UniFi”, ili pogodnost koju UniCredit Banka daje svojim klijentima svuda na Balkanu (i šire) da mogu da podižu novac na bankomatima grupacije bez provizije. I tu su desetine drugih regionalnih igrača. Kod nas, uobičajene poslovne odluke regionalnog zahvata zapravo imaju suštinski uticaj na unapređenje društava u regionu i lokalna su nehotična definicija prave korporativne društvene odgovornosti.
Prođem glavni gradski trg u Banjaluci i sednem u malu kafanu na čaj. Pa na Fejsbuk, umesto oštrog statusa, postavim „High Hopes” od Pink Flojda. Jer grupa klinaca na banjalučkom vetru me je podsetila da „trava jeste zelenija, i svetlo svetlije”, ali samo „when friends surrounded”, kada ste među prijateljima, kada ste kao kod kuće. To je moguće jedino tamo gde su granice jasne, ali propusne, gde se ljudi, usluge, roba i kapital prelivaju s jednog tržišta na drugo bez poteškoća, i konačno tamo gde nema prostora za neki poseban žal za onim što je bilo.
Nama velika nada nije dovoljna, nama je potrebna nostalgija za budućnošću.
Darko SOKOVIĆ
Izvršni partner za strategiju i razvoj, „Propulsion”