Svakog meseca željno čekam poziv uredništva ovih novina, da mi jave temu broja, pa da fino u ovih četiri i po hiljade karaktera ispričam kako je u Srbiji teško, ali se nekako može, kako je neko „u inat svima i uprkos svemu” uspeo. Da kažem kako je „ne mogu” samo izgovor, kako je „ne smem” samo opravdanje, kako sjajni pojedinci i kompanije ne čekaju državu, nego odmah vode društvo napred. U tom me zanosu prekide poruka: „Nismo baš sigurni šta će biti tema, javimo ti.” Zabrinem se. Mora da je nešto ozbiljno po sredi. Prođe dan, dva: „Šta sve Srbija ima da ponudi svetu osim informacionih tehnologija.” Ih, zar im je za ovo trebalo toliko vremena! Pa to je lako – maline, to svako zna. Krenem da spremam tekst o malinama, ajmo istraživanje, ajmo statistike, biće ovo lak zadatak. Ali ne lezi vraže: 2013. nas je Poljska smenila s prvog mesta među proizvođačima „crvenog zlata” u svetu, a prošle godine smo proizveli zapanjujućih 40.000 tona maline manje nego 2010! Dobro, nisu maline.
Manastiri? Setim se koliko mi je trebalo onomad do Sopoćana, idi levo, ne, nije levo, desno ovamo, ne tuda, ovim malim putem, jedva se dočepasmo manastirske porte. Mi tamo, a ono nigde nikog osim zbunjenih Italijana koji su čuli da u Srbiji postoji sestra bliznakinja ravenske Bazilike Svetog Vitalija, pa su proveli bezmalo dva dana tražeći turističku signalizaciju do ovog dragulja svetskog nasleđa koji je još od 1979. na listi Uneska; ako to nasleđe nudimo svetu, svakako smo ga vrlo dobro sakrili, da se jedva nađe. Netaknuta priroda? Sigurno, ako čovek ima sreće da mu u kadar ne uleti drveće probeharano tonama plastičnih kesa, u dolinama reka i šire, ili ako, recimo, državna elektroenergetska kompanija ne odluči da prosto isuši jezero u nacionalnom parku, pa krenu klizišta, šuma stane da ječi, kuće da se ruše, meštani da kume i mole da se vrati kako je bilo. Na sve ovo, državni monopolista samo hladno saopšti: „Jezero Zaovine? Nije ni postojalo dok nismo branom pregradili neki potok na Tari, a ovo je, uostalom, biološki minimum.” I kraj priče.
Krenem, zato, da nabrajam u glavi šta sve imamo, a bez čega svet ne bi mogao. Šta bi bilo da, daleko bilo, Srbije ni nema na svetskoj sceni? Bi li svet stao? I tako, znamenitost po znamenitost, sektor po sektor, temu po temu, s užasom zaključim da, iako smo imali i imamo pojedince i inicijative svetskoga glasa i formata, današnja Srbija predstavlja samo zrnce na globalnoj sceni. Da se utešimo, nije tu reč samo o nama: sa zemljama poput Slovačke i Slovenije delimo približno 70. mesto na (prilično proizvoljnoj) listi najuticajnijih zemalja na svetu. Je li to dovoljno?
Mi smo zemlja koja je među pet najsiromašnijih u Evropi; zemlja čiji indeksi slobode rapidno opadaju iz godine u godinu; koja dosledno i odlučno ne primenjuje niti jednu od preporuka za smanjenje korupcije; koja subvencije deli šakom i kapom, a s vladavinom prava mrljavi kao dete sa spanaćem; u kojoj, dok se istorijski razgraničavamo sa otcepljenom teritorijom, dopuštamo da se čitavi delovi glavnog grada, stari i po milenijum, razgraniče sa zdravim razumom i odmetnu u urbanistička bespuća, često s potkom organizovanog kriminala; zemlja gde je u svakom trenutku „moguć kriminalni obračun na ulici, u bilo koje doba dana”, više nego u svim zemljama regiona zbirno. (Ne tvrdim ovo ja, nego State Department u sekciji saveta Amerikancima za bezbedno putovanje. Duša me je zabolela dok sam čitao svaku od tih preporuka! Ne zato što znam da nisu tačne – na nesreću jesu, nego što se tako javno, američki direktno, zemlja koju volim, u kojoj sam se rodio i odrastao, u kojoj gradim biznis i iz koje nikad ne bih otišao, blati teško svarljivim činjenicama. Kad sam počeo da čitam deo o stanju puteva i ostale infrastrukture, tu mi je već bilo muka.) Šta, zaista, imamo da ponudimo svetu osim IT-a?
Ništa.
Neka malo odjekne ovo „ništa”. Teško je, znam. Ali je to i naša najveća šansa. Eksplozivni rast izvoza IT usluga u prethodnoj godini samo je dokaz ove tvrdnje. Programerski svet čudna je biljka: stvarno mu ne treba skoro ništa da bi stvorio nešto. Kompjuter, internet, pamet i algoritamska logika (a ovoga svega srećom imamo, zahvaljujući baš izuzetnim pojedincima i inicijativama s početka teksta), i dogodi se čudo, ravno fotosintezi. Znam za još jedan cvet kome treba kamen i kapljica vode da bi ponovo procvetao, nakon što je godinama ležao sasušen. To je natalijina ramonda, cvet-feniks, snažni simbol uskrsa Srbije nakon Prvog svetskog rata. Biljka IT-a porasla je ne zahvaljujući našoj voljenoj otadžbini, nego uprkos njoj.
Ne verujem puno u idole, no hiljade ljudi koji neumorno rade u IT-u, kreativnim industrijama i ostalim samoniklim zasadima našeg mučnog uspona ka uspehu treba slaviti svaki dan. Samo zahvaljujući njima, i danas i kroz istoriju, mi imamo šta da ponudimo svetu, naša domovina zaista ima svoj brend kao gotovo niko drugi: „ništa”, vredno više milijardi dolara godišnje, „ništa” koje iznova niče iz kamena, „ništa” koje svakodnevno postaje – nešto.
Darko SOKOVIĆ
Izvršni partner za strategiju i razvoj, „Propulsion”